Mikec: Meta i ja – sat i po vremena, mogu knjigu da napišem šta pada na pamet

(od specijalnog izveštača Mozzart Sporta iz Tokija)

Čekao je toliko dugo, da mu je teško da poveruje da je sada stvarno medalja njegova. Mora da je dodirne da bi se uverio da nije san. Tri puta se sa Olimpijskih igara vraćao razočaran, a sada će sijati od sreće baš kao i srebrno odličje oko vrata. Damir Mikec (37) je u Tokiju upucao vazdušnim pištoljem (10 metara) prvu medalju za Srbiju na ovim Olimpijskim igrama i tako dao vetar u leđa svim članovima srpskog tima. Nekoliko sati posle njega za novo odličje se izborila i Tijana Bogdanović u tekvondou.

Olimpijsko putovanje našeg strelca počelo je još u Pekingu, ali ta prva stanica nije bila uspešna, baš kao ni naredne dve u Londonu i Riju. Japan mu je bio srećne ruke, pa je napokon dočekao da se raduje na najvećoj sportskoj planetarnoj smotri. A sa njim se radovao i ceo tim Srbije.

"Divan je osećaj stvarno, slavilo se i u Olimpijskom selu. Malo je potrajala procedura posle osvajanja, tri konferencije, pa doping... Dočekali su me ispred zgrade, skakali, vikali, aplaudirali. Bilo je lepo i emotivno. Došao je i Nole“, opisao je Mikec slavlje srpske olimpijske ekspedicije u razgovoru za Mozzart Sport. „Mnogo mi je drago kad vidim da se ljudi raduju zbog tvog uspeha od srca. Svi ovde dišemo kao jedan, atmosfera je predivna. Juče nisam jeo ceo dan, tek sam u 19.00 otišao da doručkujem. Ušao sam u restoran, košarkašice su izlazile i kad su me videle krenule su da skandiraju: Damire, Damire, Damire... Svi su prekinuli sa jelom i gledali u nas. One su super devojke, toliko blesave, pozitivno naelektrisane, znamo se još od Mediteranskih igara 2009. godine. Emocije su baš izražene, čas sam svestan, čas ne... Stiglo mi je mislim 320 poruka na vajberu, ne znam ni kad ću da odgovorim".

Pozitivne reakcije dolaze pre svega od ljudi koji su upoznati koliko je Damir ovo odličje želeo.

"Pet godina sam podredio ovim Igrama. Svakog jutra se budio i razmišljao o toj medalji, jedinoj koja mi je nedostajala. Velika stvar je za mene, ali i za moju zemlju, što sam uspeo da je osvojim. Na kraju sam se samo bacio na pod, nisam imao snage više ni za šta. Nisam verovao šta mi se dešava. Moj veliki san je ispunjen, sada imam medalje sa svih takmičenja i srce mi je puno".

Mikec pogodio srebro, koverat sa 60.000 evra, ali pre svega osvojio srca srpskih ljubitelja sporta

Tokom kvalifikacija nije baš sve išlo kako je Damir planirao. U finišu je delovalo da će još jednom ostati bez finala.

"Mnogo puta sreća zna u sportu da okrene leđa. Budeš na četvrtom mestu, ili nekom sedmom, osmom, za malo ti izmakne nešto. Tako si blizu, a tako daleko. Za mene je ova medalja naplata svih dugova u dosadašnjoj karijeri. Sve se vratilo i pokazalo se da se trud i rad uvek isplate. Neko odozgo definitivno vidi sve. U kvalifikacijama nije bilo kako smo zamislili, pa smo u finalu morali nešto da menjamo. Trebalo je da jedan strelac ne završi sa centrom, nego sa devetkom da bih ušao u finale. Toliko je mala razdaljina od debakla do zvezda. Imao sam sreću da je Pakistanac opalio poslednju devetku. Na taj način sam ušao u finale".

U finalu se situacija razvijala mnogo bolje nego u kvalifikacijama. Kako je vreme prolazilo, medalja je bila sve realniji scenario.

"Imao sam sreću da sam pre dva meseca učestvovao na Svetskom kupu i EP, to mi je mnogo pomoglo da se vratim posle godinu i po dana bez takmičenja zbog korone. Išli smo samo po Srbiji, ali ta domaća nadmetanja ne mogu da se porede sa velikim međunarodnim. Osvojio sam srebrne medalje na ta dva takmičenja i to iskustvo mi je mnogo značilo pred OI. Bila je pozitivna atmosfera, pokušao sam da potisnem da su ovo Olimpijske igre i da se fokusiram da odradim svoj zadatak kako treba. Ono juče je bio moj maksimum, uspeo sam da zasijam u punom sjaju".

Foto: AFP

Dugo su Mikeca proganjale misli o neuspesima na prethodnim izdanjima najvećeg sportskog takmičenja.

"Uspeo sam da prebrodim mnoge nedaće, imao sam koronu u novembru, bio sam u bolnici, imao sam težak period ove godine... Čak i ovde u Olimpijskom selu jedan dan budem super, drugi dan očajan, pa treći super. Raspoloženje se menjalo iz sata u sat. Budem siguran da ću da pokidam, pa me uhvati panika, pa nešto treće... Na kraju sam rekao samo da se završi pa šta bude. Stvarno postoji ogroman stres i pritisak. Nisam svestan da sam to uradio i da je ova medalja oko mog vrata".

Pre dolaska u Tokio nije se mnogo pričalo o očekivanjima srpskih strelaca. Nekada su ambicije bile ogromne, ali željeni rezultat nije dolazio...

"Na mojim prvim Igrama sam bio u finalu, onda sam posle doživeo razočarenje u Londonu. Tamo sam došao kao svetski broj jedan, te sezone sam bio najbolji pištoljaš na svetu. Došao sam kao prvi favorit, a finale mi je izmaklo za krug. Bio je to surov udarac, posle kog sam morao da se vratim i pronađem motivaciju za dalje. To su momenti kada se klackaš između biti i ne biti".

Posle neuspeha u Londonu odlučio je da okrene novu stranicu u životu.

"Do tada nisam imao trenera, nego sam radio potpuno sam. Danas sarađujem sa rođenim bratom, koji je nekada takođe bio strelac, pa može sve da razume. Idem kod sportskog psihologa Marije Pavlović, koja radi sa Milicom Mandić, Tijanom Bogdanović, Andreom Arsović... Mi smo ta ekipa, ona nas najbolje poznaje. U svakom sportu je psihologija bitna, a posebno u našem gde je 90 odsto glava".

Mikec ispunio san: Samo mi je nedostajala olimpijska medalja

Negativne misli tokom nastupa mogu mnogo da utiču na ishod takmičenja.

"Svaki strelac zna da opali centar, ali ajde neka to uradi još 59 puta jer je meč 60. Treba izdržati sve što ti se mota po glavi, a veoma je teško jer stojiš sat i po u mestu. Meta i ti – šta sve čoveku može da padne na pamet pa mogu knjigu o tome da napišem. Dođe ti žuta minuta, razmišljaš o nečemu što se okolo dešava, ili kreneš super, pa si u mislima već na pobedničkom postolju. Teško je kontrolisati misli, posebno kada si na Olimpijskim igrama. Ispada da je ovaj sport samo na njima ispraćen. Često srećem neke poznanike tipa iz škole još, koji znaju da se bavim sportom i samo me pitaju za OI. Nema veze što postoje i svetske i evropska prvenstva, što na Svetski kup dođe 105 kvalitetnih strelaca, a na OI 30... Prosto ovde je psihički rat, ovde je velika važnost, težina. Treba sve ostaviti po strani i pucati kao na prvenstvu Srbije. Ja sam uspeo da premostim sve u glavi tek iz četvrtog pokušaja. Ali i dalje ne znam šta sam uradio ni da li sam uradio", ponovo je Mikec pokazao da je nesvestan trenutka slave.

Na putu ka olimpijskoj medalji veliku ulogu je odigrao brat Goran.

"Pola posla je on odradio. Svaki dan je sa mnom, proživljavamo svašta... Malo je svađa, imamo dobru saradnju jer je on veoma smiren čovek i ne možeš da ga iznerviraš. Lepo se dogovaramo, radimo, bez njega bih teško ovo postigao. Trener nije izmišljen tek tako. Ja sam sedam godina trenirao sam, odlučivao kad ću na trening, gde ću na takmičenje i slično. Trener je veoma bitna stavka. Bitno je da te zna, a ko će te bolje znati nego brat. Zbog njega sam i počeo da treniram streljaštvo. Prvo sam se bavio karateom, vesalanjem, svirao klavir... On je bio juniorski ekipni prvak Evrope, ima iskustva u sportu. A ja sam sa streljaštvom počeo da se bavim 1999. godine posle bombardovanja".

Zahvaljujući streljaštvu ne samo da je ostvario sve profesionalne snove, nego je i upoznao ženu svog života. Na jednom takmičenju njegovo srce je osvojila Melisa Ivet Perez Karbalo iz El Salvadora. Desetak godina kasnije zajedno slave jedan od njegovih najvećih uspeha u karijeri.

"Zvao sam je odmah, rasplakala se naravno. Kaže da je sanjala deset puta da uzimam medalju i bila je sigurna da je to neki znak. Ja je pitam što nije rekla pa da se ne nerviram unapred", uz osmeh završava Damir Mikec razgovor i nastavlja da se sprema za nastup u miks konkurenciji zajedno sa Zoranom Arunović.

PIŠE: Miljana ROGAČ